КОМЕДИОГРАФСКИ СМИЈЕХ И СУЗЕ

 

У богатој драмској и посебно комедиографској традицији нове српске књижевности, послије магистралних дјела Јована Стерије Поповића (1806-1856) и Косте Трифковића (1843-1875) у 19. стољећу, те Бранислава Нушића (1864-1938) у посљедњој трећини тог истог 19. и у почетне четири деценије 20. вијека, име Душана Ковачевића (Мрђеновац код Шапца, 1948) представља једну од темељних личности српског смијеха у нашем савременом добу, те настављача и креативног иноватора те магистралне драмске и комедиографске традиције у посљедњој трећини 20. и у почетним дреценијама 21. вијека.

Комично је етички и естетски феномен који је садржан у стварности, а доживљај комичног је психолошки феномен који се манифестује кроз етос смијеха. Тај етос смијеха може бити различит, а најчешће се комично препознавање индивидуалних мана и друштвених слабости исказује кроз хумор, сатиру и пародију. Онда када је то препознавање весело и ведро, када је доброћудно и када уноси забаву и радост у живот обичних људи, онда можемо говорити о хумористичком смијеху. Онда када је то препознавање подсмјешљиво и заједљиво, када разобличава индивидуалне и друштвене мане и недостатке из немилосрдне перспективе, када умјесто смјехотворне радости, опорим исмијавањем изазива горчину и бол, онда можемо говорити о сатиричном смијеху. Онда када је то подсмјешљиво и заједљиво комично препознавање усмјерено на исмијавање књижевних и умјетничких дјела, на разобличавање поступака, жанрова и сваке друге врсте недостатака и слабости, онда можемо говорити о пародичном смијеху.

Смјехотворни доживљај у комедиографским и другим сродним текстовима почива на поступку комичног преувеличавања, које је у умјетничким дјелима најчешће остварено кроз карикатуру, хиперболу и гротескну. Карикатура преувеличава дио неке појаве и чини је очигледном свима, хипербола преувеличава ту појаву или феномен као цјелину али јој још увијек даје реалне оквире, док гротескно преувеличавање поприма такве размјере да се губе реални оквири неке смјехотворне појаве или феномена и постају дио гротескне фантастике у којој се на непоновљив начин спајају комично и трагично, те громогласни смијех са горким сузама.

Управо је гротескно комично преувеличавање тачка синтезе у којој се на магистралан начин исказује драмско дјело Душана Ковачевића и успоставља она нераскидива веза тог дјела са домаћом и страном традицијом и могућим књижевним сродницима. Захваљујући том сложеном и изнад свега креативном умјетничком приступу, Ковачевић је у посљедњих пола стољећа проникнуо у најсложеније појаве српског друштва, у индивидуалне и колективне мане, у противурјечни менталитет, идеолошке илузије, те свеколике страсти и себичности, које су разарале српског друштво у другој половини 20. и на почетку 21. вијека. У преплетима комичног и трагичног, смијеха и суза, лијепог и ружног, реалног и фантазмагоричног, углађеног и грубог, традиционалног и модерног, скоројевићког и грађанског, избрисане су разлике између прошлости и садашњости, као и жанровске разлике између комедије карактера, комедије нарави, комедије интриге, те драме у ужем смислу, трагедије и трагикомедије, на исти онај начин како су у непосредном животу испреплетени и избрисане разлике између истине и лажи, љубави и мржње, заноса и илузија, добра и зла, среће и несреће, смијеха и плача, човјека и нечовјека.

Издвајамо најпознатија Ковачевићева књижевна и позоришна остварења: Маратонци трче почасни круг (1972), Радован Трећи (1973), Пролеће у јануару (1977), Свемирски змај (1977), Луминација на селу (1978), Ко то тамо пева (1980), Сабирни центар (1982), Балкански шпијун (1983), Свети Георгије убива аждаху (1984), Клаустрофобична комедија (1987), Професионалац (1990), Урнебесна трагедија (1991), Лари Томпсон, трагедија једне младости (1996), Контејнер са пет звездица (1999), Доктор Шустер (2000), Генерална проба самоубиства (2010), Живот у тесним ципелама (2011), Реинкарнација (2011), Кумови (2013), Рођендан господина Нушића (2014), Хипноза једне љубави (2016).

Књижевна и позоришна дјела Душана Ковачевића у специфичној игри најразличитијих трансмедијалних поступака добила су и читав низ других умјетничких форми и жанрова, међу којима посебно издвајамо бројне телевизијске и филмске адаптације:  Повратак лопова (1975), Двособна кафана (1975), Звездана прашина (1976), Бештије (1977), Чардак ни на небу ни на земљи (1978-79), Ко то тамо пева (1980), Посебан третман (1980), Маратонци трче почасни круг (1982), Писмоглава (1983), Балкански шпијун (1984), Свети Георгије убива аждаху (1989), Сабирни центар (1989), Професионалац (1990), Клаустрофобична комедија (1990), Други живот господина Креинса (1994), Урнебесна трагедија (1995), Подземље (1994), Била једном једна земља (1996), Професионалац (2003), Свети Георгије убива аждаху (2009).

Након што је написао сценарио за филм Емира Кустурице Подземље, Ковачевић га је прерадио и објавио као запажен истоимени роман 1994. године. Издвајамо и његов сатирични есеј 20 српских поделаКако се Срби множе делењем из 2008. године, који на непогрешив начин разобличава негативне црте нашег националног менталитета.

Захваљујући свему што смо укратко навели у овом образложењу, можемо констатовати да је Душан Ковачевић онај неопходни човјек у своме времену, умјетник који је својим дјелима, а изнад свега гротескним смијехом, омогућио да као у увећаном огледалу сагледамо дух свога бременитог доба, те свеколике врлине и мане сопственог народа. Омогућио је да многобројна књижевна, позоришна, телевизијска и филмска публика, све то препозна и доживи кроз сложени сазнајни и умјетнички процес. Отворио је свима нама врата својеврсног прочишћења и упутио нас да ако не бољи, а оно свакако да не будемо гори од својих предака. Тиме је исплео најљепше странице у десетстољетном вијенцу српске књижевности, а самим тим постао је и достојан букет међу награђенима у полувјековном плетењу Књижевног вијенца Козаре.

 

 

Жири у саставу

Матија Бећковић (председник)

Горан Максимовић (члан)

Андреја Марић (члан)

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You must be logged in Log in »