Досадашњи добитници

1978. година
БРАНКО ЋОПИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за цјелокупни књижевни опус

Бранко Ћопић(1915-1984) је српски и југословенски књижевник. Основну школу завршиоје у родном мјесту Хашанима, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци и Сарајеву,а завршиоје  у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио 1928. године, а прву приповијетку 1936.године. Његова дјела су превођена на енглески, њемачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство у Београду 26. марта 1984. у 69. години.У Ћопићевим дјелима доминирају теме из живота људи из Босанске Крајине и Народноослободилачког рата. Најзначајнија књижевна дјела: „Пролом“, „Глуви барут“,  „Не тугуј бронзана стражо“, „Осма офанзива“,  „Делије на Бихаћу“, „Орлови рано лете“, „Магареће године“, „Славно војевање“, „Битка у Златној долини“…

1979. година
РОДОЉУБ ЧОЛАКОВИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за цјелокупни књижевни опус

Родољуб Чолаковић, рођен је 7. јуна 1900. године у Бијељини. Потиче из једне од најбогатијих бијељинских грађанских породица тог доба. Основну и Нижу трговачку школу завршио је у Бијељини, а Трговачку академију у Сарајеву. Студирао је на високој комерцијалној школи у Загребу. У омладински раднички покрет укључио се у раној младости. Марта 1919. године, постао је члан Социјалистичке партије Босне и Херцеговине, а када је формирана Социјалистичка радничка партија Југославије (касније КПЈ) постао је и њен члан. Тад се упознао са Алијом Алијагићем, с којим је радио на оснивању  Комунистичке партије и учествовао у радничким штрајковима. Умро је 1983. године. Најзначајнија књижевна дјела: „Шпанија у пламену“, “Кућа оплакана“, „Записи из ослободилачког рата“, „Сусрети и сећања“, „Казивање о једном покољењу“ и „Утисци из Индије“.

1980. година
ЈУРЕ КАШТЕЛАН

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за поетски опус

Јуре Каштелан, хрватски пјесник, рођен је 18. децембра 1919. године, у Закучцу, близу Омиша, а умро у Загреб, 24. фебруара 1990. године. До 1980. године је био предавач Катедре за теорију књижевности на Филозофском факултету у Загребу, а неко вријеме и лектор на Сорбони. У почетку наставља традиционални израз хрватске поезије који затим проширује европским видицима (највећи утицај на његово стваралаштво је извршио Федерико Гарсија Лорка). Један је од утемељивача модерног хрватског пјесничког израза. Објављивао је и чланке, прозу, есеје и драме у којима је присутна митска концепција. Преводио је са руског и италијанског језика. Најзначајнија књижевна дјела: „Црвени коњ“, „Пијетао на крову“, „Бити или не“, „Мало камена и пуно снова“, „Дивље око“ и „Чудо и смрт“.

1981. година
МИШКО КРАЊЕЦ

 Добитник награде „Скендер Куленовић“ за изузетно остварење из области књижевности 

Мишко Крањец(мађ. Krányecz), словеначки пјесник, рођеноко 15. септембра 1908.године у Великој Полани у Мађарској, а умро  8. јуна 1983.године у  Љубљани.Био је писац и комунистички вођа. Рођен у Прекомурју, у Мађарској (данас Словенија), код Лендаве, у сељачкој породици. Отац и мајка су му били Михаиљ Крањец и Мариа Пуцко. Основно школу завршио је у Мађарској. Касније је уписао школу у Љубљани, а 1941. године приступио је у Комунистичкој партији. Главно дјело му је “Прича о добрим људима”- роман, те остала дјела: „Јужни ветрови“, „Пот до злочина“, „Некај би вам рад поведал“, „Месец је дома на Бладовици“ и „Оче ин син“.

1982. година
МЛАДЕН ОЉАЧА

 Добитник награде „Скендер Куленовић“ за цјелокупни књижевни опус

Младен Ољача је један од најзначајнијих  босанскохерцеговачких приповједача. Рођен је 1926. године у селу Деветаци код Боснаског Новог, а умро 10. јануара 1994. године у Београду.Његово сиромашно дјетињство прекинуо је рат. Одмах по избијању устанка, као петнаестогодишњак, ступио је у редове НОБ, а већ сљедеће, 1942. постао члан КПЈ. Рат и револуција пресудно су утицали на Ољачино људско и стваралачко опредјељење. Његова личност обједињава прегалаштво политичког радника, борца за даљи самоуправни преображај друштва и активизам умјетника који је своје дјело испунио хуманим идеалима ослобођенога човјека. Књижевним радом бавио се од 1947.године. Објавио је више књига приповиједака ( “Шапат борова” ), романа ( “Три живота”, “Црне секире”, “После поноћи”, “Молитва за моју браћу”, “Развалина”, “Нађа”, “Козара” ), те репортажа ( “Сусрети у земљи октобра” ) и расправа ( “Култура и политика” ). Ољачина дјела су преведена на двадесет и четири језика.

1983. година

ВАСКО ПОПА

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за новину у југословенској поезији

Васко Попа рођен је 29. јуна 1922. године у Гребенцу код Беле Цркве, a умро 5. јануара 1991. године у Београду.По етничком поријеклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. Послије тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За вријеме Другог свјетског рата био је затворен у њемачком концентрационом логору у Зрењанину. Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године. Његова прва збирка пјесама “Кора” уз “87 песама” Миодрага Павловића сматра се почетком српске послијератне модерне поезије. Послије “Коре”, Попа је објавио сљедеће збирке пjесама: “Непочин поље”, “Споредно небо”, “Усправна земља” , “Вучја со” , “Кућа насред друма”, “Живо месо”, “Рез”,  као и циклус пјесама “Мала кутија” , дио будуће збирке “Гвоздени сад” коју никад није довршио.

1984. година

МИХАИЛО ЛАЛИЋ

 Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књижевно дјело

Михаило Лалић је рођен у Трепчи  у Црној Гори, 7. октобра 1914. године, а умро  30. децембара 1992. године у Београду.На самом почетку књижевног рада опредијелио се за јасан тематски круг (НОР), одређено географско поднебље (Црна Гора) и специфичан избор актера догађаја и романескних прича. Започео је књигом пјесама “Стазама слободе” (1948), али се брзо окренуо прози, која ће постати искључива форма умjетничког сагледавања времена, догађаја и људских судбина. Према његовом сценарију снимљен је филм „Свадба“ 1973. у режији Радомира Шарановића, такође је извршена екранизација његовог романа „Лелејска гора“ 1968. године. Први је добитник “Његошеве награде” 1963. за роман “Лелејска гора”. Добио је НИН-ову награду 1973. за роман “Ратна срећа” те награду “21. јул”, највише признање општине Беране, 1962. године, када је награда и установљена. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 5. децембра 1963, а за редовног члана 7. марта 1968. године.

1985. година
БЛАЖЕ КОНЕСКИ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за цјелокупни књижевни опус 

Блаже Конески је рођен 19. децембара 1921. У Небрегову код  Прилепа, а умро  7. Децембара 1993. године у  Скопљу. Конески  је утемељивач и један од кодификатора савременог македонског књижевног језика и виђенији књижевник, културни и јавни радник: пјесник, прозаиста, есејиста, историчар књижевности, филолог и лингвиста, предавач и професор на Филозофском факултету у Скопљу. Студирао је филозофију на универзитетима у Београду (под именом Благоје Коњевић) и Софији (под именом Благој Конев). Након ослобођења, активно се укључује у стандардизовање македонског језика. Саставио је Правопис македонског књижевног језика, а такође је био уредник Рјечника македонског језика. Оснивач је студија македонистике на Скопском универзитету (од 1958. до 1960. је био ректор овог Универзитета). Од 1967. је члан Македонске академије наука и уметности (МАНУ) и њен је први предсједник (до 1975.). Такође је био члан македонског ПЕН центра и члан Друштва писаца Македоније (ДПМ) од 1947. године и његов први предсједник. Радио је и као уредник књижевних часописа “Нов ден” и “Македонски јазик”. Најзначајнија књижевна дјела: „Земјата и љубовта“, „Македонски правопис со правописен речник“, „ Граматика на македонскиот литературен јазик“, „За македонскиот литературен јазик“, „Јазикот на македонската народна поезија“, „Беседи и огледи“, „Записи“, „Стари и нови песни“, „Места и мигови“, „Македонски места и теми“, „Небесна река“, „Светот на легендатата и песната“и „Црн

1986. година
ДАНИЛО КИШ

Добитник награде „Скендер Куленовић“

Данило Киш је рођен у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић – Црногорке. Умро је 15. октобра 1989. године у Паризу, а сахрањен у Београду у Алеји заслужних грађана. Презиме његовог оца је у моменту када се родио било Кон, али је отац мађаризовао своје презиме и промијенио га у Киш. До 1942. године је живио са родитељима у Новом Саду, гдје је похађао први разред основне школе, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, гдје је завршио основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо је Киш живио до краја школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент дипломирао на катедри за општу књижевност. На Универзитету у Новом Саду је радио као лектор до 1973. године. Узнемирен полемиком плагирања и накнадном тужбом за клевету, Киш је напустио Београд и преселио се у Париз у љето 1979. године. Најзначајнија књижевна дјела: „Мансарда”, „Псалм”, „Башта пепео”, „Рани јади: за децу и осетљиве”, „Пешчаник”, „По-етика”, „По-етика, књига друга”, „Гробница за Бориса Давидовича: седам поглавља једне заједничке повести”, „Час анатомије”, „Ноћ и магла”, „Хомо поетикус”, „Енциклопедија мртвих”, „Горки талог искуства” „Живот, литература”, „Песме и препеви”, „Лаута и ожиљци”, “Складиште”, “Вариа”, „Песме“, „Електра”.

1987. година
РАНКО МАРИНКОВИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ 

Ранко Маринковић, хрватски пјесник, рођен на Вису, 22. фебруара 1913. године, а умро у  Загребу, 28. јануара 2001. године. На Вису  је завршио пучку школу, a потом наставља гимназију у Сплиту и Загребу, гдје  је завршио Филозофски факултет. Током 2. свјетског рата у Сплиту су га ухапсили Италијани, те је интерниран у логор Фарамонтеу (Калабрија). Након пада Италије 1943. одлази у Бари и пребацује се у синајски збјег Ел Шат. Послије рата ради у Накладном заводу Хрватске,потом постаје директор Драме загребачког ХНК, гдје службује између 1946. и 1950. године, а  1951. постаје професор на загребачкој Академији за позоришну умјетност, гдје ради до пензије. Пред крај живота је постао сљедбеник Фрање Туђмана те био вјећник ХДЗ у градској скупштини Загреба. Умире 2001. године. Најзначајнија књижевна дјела: „Албатрос“, „Прозе“, „Ни браћа ни рођаци“, „Око Божје, Под балконима“, „Руке“, „Глорија“, „Понижење Сократа“, „Киклоп“, „Политеиа“, „Заједничка купка“, „Пустиња“ и  „Невер море“.

1989. година
ДЕРВИШ СУШИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за најбољу књигу године

Дервиш Сушић је рођен у Власеници  3. јуна 1925.године, а умроу  Сарајеву 1. септембра  1990. године.Био је књижевник и новинар у СР Босни и Херцеговини у другој половини 20. вијека. Зарвшио је основну школу у Власеници, а нижу гимназију у Тузли. Док је био малољетни ђак сарајевске Учитељске школе, 1941. године учлањен је у СКОЈ, а 1942. године је са групом ученика отишао у партизане. Његова политичка опредјељења и животни пут су имали значајан утицај на теме његових књижевних дјела. Послије рата био је омладински руководилац, затим учитељ и новинар. Радио је  као уредник “Омладинске ријечи”, а затим је у периоду 1949-1951. био уредник сарајевског дневног листа “Ослобођење”. Након тога,  у Тузли бива постављен за референта за културу и народно просвјећивање, а затим за управника Народне библиотеке у Тузли. Послије ове позиције бива именован за савјетника у Централном комитету СК БиХ у Сарајеву. Најзначајнија књижевна дјела: „Уходе”,„Тале”, „Ја, Данило”, „Велики везир”…

1990. година
ДУШАН КОСТИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за најбољу књигу године

Душан Костић је рођен у Пећи,23.1.1917. године, а умро у  Мељинама 19.10.1997. године. Заузима значајно мјесто  у нашој књижевности за дјецу и омладину, која је свој пуни процват достигла тек послије Другог свјетског рата. Костић је дјетињство провео на обалама Плавског језера, а послије завршене основне школе напушта свој завичај и наставља школовање у гимназији у Беранама (данашњем Иванграду). По завршетку гимназије студирао је књижевност на Филозофском факултету у Београду. Био је уредник Радио Београда, листа “Борба”, “Књижевних новина”, часописа “Младост”, “Књижевност”и “Савременик”.Најзначајнија књижевна дјела: „Пјесме”, „Земљи вољеној”, „Поема о граду и љубави”,„Прољеће над ровом”, „Говор земље”, „Мреже”, „Глува пећина”, „Сутјеска”, „Модро благо” и „Гора Коштанова”.

1991. година
ЈАРА РУБНИКАР

 Добитник награде „Скендер Куленовић“ за цјелокупни књижевни опус

Јара Рибникар (рођена Хајек) рођена је 23.8.1912. године у Храдец Кралове у Чешкој Бохемији, тада у Аустроугарској, данас у Чешкој Републици, а умрла је у Београду 30.4. 2017. године.  Била је књижевница, супруга Владислава Рибникара и учесник НОР-а.  Напредном покрету приступа 1939. године. Послије окупације Краљевине Југославије, 1941. године извјесно вријеме врши курирску службу за ЦК КПЈ. Заједно са мужем Владиславом радила на “Информативном билтену”. У Народноослободилачкој борби учествовала је од 1941. године; маја 1943. године, прешла је на ослобођену територију. Била у агенцији ТАНЈУГ, од њеног оснивања 1943. године. Написала је књигу мемоарске прозе “Живот и прича” у пет томова. Била је предсједник Удружења књижевника Србије. Најзначајнија књижевна дјела: „Иду дани, ноћи“, „Деветог дана“, „Недовршен круг“, „Зашто вам је унакажено лице“, „Ларго“, „Бакаруша“, „Победа и пораз“ , „Међу нама“, „Привиђења“, „Кратко београдско пролеће“, „Живот и прича {I} и {II}“ , „Живот и прича {IV}“, „Дете из Храдеца“,  „Живот и прича {V}“, „Породичне приче“, „Женске љубљвне приче“, и „Скретница“.

2001. година
ЉУБОМИР СИМОВИЋ

 Добитник награде „Козара“ за књигу „Тачка“

Љубомир Симовић, драмски писац, пјесник и романсијер, редовни члан САНУ,рођен је 2. децембра 1935. године у Ужицу.  Дневник снова објављен је, под насловом “Сневник”, у часопису “Дело”, 1987. Посебно издање “Сневника”, уз то и знатно допуњено, објављено је 1998. године.  Два издања књиге “Ужице са вранама” (хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника), штампана су током 1996. године. Симовићева “Дела” у пет књига објављена су 1991. године. Преводи Симовићевих пјесама и драма штампани су у многим страним антологијама и зборницима, у књижевним и позоришним часописима, као и у посебним књигама.

Живи и ради у Београду. Најзначајнија књижевна дјела: „Словенске елегије“, „Весели гробови“, „Последња земља“, „Шлемови“, „Уочи трећих петлова“, „Субота“, „Видик на две воде“, „Ум за морем“ , „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“, „Источнице“ (са цртежима Марија Маскарелија, 1983. године) „Горњи град“ , „Игла и конац“, „Љуска од јајета“, „Хлеб и со“, „Источнице и друге песме“, „Учење у мраку“, „Хасанагиница“, „Чудо у Шаргану“ „Путујуће позориште Шопаловић“ ,„Бој на Косову“, „Дупло дно“, „Ковачница на Чаковини“, „Галоп на пужевима“, „Нови галоп на пужевима“ , „Жабе у реду пред поткивачницом“  и  „До Оба и Хуангпуа“.

2002. година
СТЕВАН РАИЧКОВИЋ

Добитник награде „Књижевни вијенац Козаре“ за животно дјело

Стеван Раичковић је рођен 5. јула 1928. године у Нересници код Кучева, а умро 6. мај 2007. године у Београду. Српски је  пјесник и академик. Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, гдје је и матурирао. Студирао је на Филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује пјесме у „Књижевности“, “Младости”, “Књижевним новинама” и “Политици”. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда. До 1980. године Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу “Просвета”. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981. Објавио је више од двадесет збирки пјесама, седам књига за дјецу, неколико књига есеја. Прву збирку “Детињство” објавио је 1950. године, да би већ сљедећом “Песма тишине”, двије године касније, био примијећен. Преводио је руске пјеснике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препјеву “Седам руских песника” и антологији “Словенске риме” представио је и модерне руске пјеснике. Превео је и Шекспирове сонете и “Десет љубавних сонета” Франческа Петрарке. Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.

2002. година
РАЈКО ПЕТРОВ НОГО,

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „Најлепше песме Р. П. Нога“

Рајко Петров Ного је рођен 13.5.1945. године у  Борији, општина Калиновик (Југославија, данас Република Српска, БиХ).  Пјесникје,  есејиста и књижевни критичар. Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске. Објавио је збирке пјесама: „Зимомора”, „Зверињак”, „Безакоње”, „Планина и почело”, „Родила ме тетка коза”и  „Колиба с тетка козом”. Завршио је Учитељску школу у Сарајеву, дипломирао је Југословенску књижевност и српскохрватски језик на сарајевском Филозофском факултету, а магистрирао је на Филолошком факултету у Београду. Рајко Петров Ного је члан Сената Републике Српске од 1996. године.

2003. година
ЂОРЂО СЛАДОЈЕ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „Душа са седам кора“

Ђорђо Сладоје је рођен 1954. године у Клињи код Улога, у околини Калиновика у  Херцеговини. Гимназију је завршио у Сечњу, а студије социјологије у Сарајеву. До 1992. године живио је у Сарајеву, a од тада у Врбасу. Генерални је секретар Фестивала југословенске поезије младих и главни уредник часописа “Траг”. Сладојев поетски свијет изграђен је на крхотинама патријархалне културе, личном и колективном искуству. Он је један од најбољих тумача онога што нас је снашло здес и днес, а узрок злом усуду види у одсуству Христа. Ријеч је о непатвореном пјесничком гласу који везаним стихом поставља суштинска питања о разлогу и смислу биствовања. Добитник је бројих награда: листа “Младост”, “Град писаца” – Херцег Нови, “Змајеве”, “Бранко Ћопић”, “Ристо Ратковић”, “Пјесник – свједок времена”, БИГЗ-oвe, “Кочићевог пера”, “Кондира Косовке дјевојке”, “Печата вароши сремскокарловачке” и “Круне деспота Стефана Лазаревића”.Најзначајнија књижевна дјела:„Дневник несанице”,„Велики пост”, „Свакодневни уторник”, „Трепетник”, „Плач Светог Саве”, „Петозарни мученици”, „Далеко је Хиландар”, „Огледалце српско”, „Дани лијевљани”, „Чуваркућа”, „Душа са седам кора”и „Поглед у авлију”.

2004. година
РАНКО РИСОЈЕВИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „Први свијет“

Ранко Рисојевић је рођен  8.8.1943. године у Календерима, општина Костајница, професор математике и физике, по опредјељењу: пјесник, прозаиста, драмски писац, есејиста, историчар математике, преводилац. Oбјавио је око четрдесет књига. Изведено му је десетак радио игара, пет драмских текстова за дјецу и два за одрасле. Приредио је за штампу десетак књига поезије и прозе. Дугогодишњи директор Народне библиотеке Републике Српске. Учествовао у бројним библиотекарским симпозијумима и другим скуповима у земљи и иностранству гдје је поднио више реферата о стању и развоју библиотекарства у Републици Српској. Најпознатија књижевна дјела:„Дјечаци с Уне”, „Тројица из Зриковије”, „Сабласни Шињел”, „Археолог” и друге; књиге поезије: „Вид таме”, „Тако, понекад”, „Истрпи ово драгање”, „Озон”,„Врата таме”, „Изабране и нове пјесме”…

2005. године
СВЕТОЗАР КОЉЕВИЋ,

Добитник награде „Књижевни вијенац Козаре“ за животно дјело

Светозар Кољевић је рођен 9. септембра 1930. године у Бањој Луциа, а умро 29. маја 2016. године у Новом Саду. Енглески језик и књижевност (с југословенским књижевностима као трогодишњим другим главним предметом) студирао је у Загребу и Београду, гдје је 1954. године и дипломирао. Магистратуру из енглеске књижевности стекао је на Универзитету у Кембриџу 1957. године, под менторством прослављеног историчара књижевности Дејвида Дејчиза. Докторирао је на Филозофском факултету у Загребу 1959. године.Од 1971. до 1992. године је радио као редовни професор Филозофског факултета у Сарајеву. Након изласка из кућног притвора у Сарајеву 1992. године, убрзо постаје професор Филозофског факултета у Новом Саду. Редовни члан Српске академије наука и умјетности постао је 1997. године, када постаје и редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске. Најзначајнија књижевна дјела: „Хумор и мит“, „Наш јуначки еп“, „Путеви речи“, „The Epic in the Making“, „Clarendon Press“, „Виђења и сновиђења“, „Хирови романа“, „По белом свету: записи и сећања“, „Постање епа“, „САНУ“, „Његош у енглеској и америчкој култури“, „Енглески песници двадесетог века (1914-1918): Од Вилфреда Овена до Филипа Ларкина“, „Енглески романсијери двадесетог века (1914-1960): Од Џејмса Џојса до Вилијама Голдинга“, Вјечна збиља: „Одјеци усмене у писаној књижевности“, „Вавилонски изазови: о сусретима различитих култура у књижевности“, „Одјеци речи“…

2005. година
НЕНАД ГРУЈИЧИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „ Светлости и звуци“

Ненад Грујичић рођен је 12. септембра 1954. године у Панчеву. У честим породичним селидбама, најраније године провео у Шајкашу, одакле 1960. године одлази у Гомјеницу, приградско насеље код Приједора, мјесто родитељског завичаја, гдје похађа основну и средњу школу. На Филозофском факултету у Новом Саду дипломирао је на групи Југословенска и општа књижевност. Био је главни и одговорни уредник студенског књижевног листа “То јест” (1978-1980) и уредник поезије у “Гласу омладине” 1980-1981. Предавао је књижевност у Војној гимназији у Београду 1982. Предсједник је друштва књижевника Војводине (1993-1997) и пресједник Савета међународног салона књига и Дана Лазе Костића у Новом Саду (2000-2004). Живи у Новом Саду и ради као директор пјесничке институције “Бранково коло” у Сремским Карловцима. Објавио двадесетак књига поезије, прозе, есеја, критика и полемика. Најпознатија књижевна дјела: „Матерњи језик”, „Линије на длану”, „Врвеж”, „Царска намигуша”, „Јадац”, „Пуста срећа”, „Песме при руци”, „Лог”, „Цваст”, „Чистач”, „Сновиље”, „Жива душа”, „И отац и мати”, „Млеч”, „Светлост и звуци”, „Шајкашки сонети”, „Дарови” и  „Вијадукт”.

2006. године
МИЛОСАВ ТЕШИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „У тесном склопу“

Милосав Тешић је рођен у селу Љештанско, код Бајине Баште, 15.11.1947. године.  Пјесникје, есејисти  лингвист. Дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Ради у институту за српски језик као уредник Речника српског књижевног и народног језика. Живи у Београду. Члан је САНУ. Тешић у српску поезију враћа и ревитализира старе поетске облике српско-византијског пјевања – канонске пјесме, кондак, стихиру, светилан, те рондо, рондел и глосу из умјетничке лирике. Као врхунски версификатор, обновитељ је јампске стопе у српској поезији и доносилац великог и разноврсног лексичког блага. Добитник је бројних награда: “Змајеве”, “ Дисове”, Награде критичара “Борбе” за књигу године, награде “Милош Црњански”…

Најзначајнија књижевна дјела: „Купиново”,„Кључ од куће”, „Благо Божије”, „Прелест севера”, „Прелест севера, круг рачански, Дунавом”, „Круг рачански, Дунавом”, „Изабране песме”, „Седмица”,„Бубњалица у пчелињаку”, „На станишту брезових дедова”, „Најлепше песме Милосава Тешића”, „Млинско коло”…

2007. године
МИЛОВАН МАРЧЕТИЋ

 Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „Ташкент“ 

Милован Марчетић је рођен 30.11.1953. године у Приједору. Од 1979. године живи у Београду гдје је студирао општу књижевност и теорију књижевности. Као уредник, радио је у часописима „Књижевна реч“, „Реч“ и „Београдски књижевни часопис“. Пјесник је и приповједач. Тражена и нађена помjереност перспективе трајна је константна његовог пјесничког и приповједачког рада. Та помјереност подразумијева способност издвајања необичног детаља и формулацију апартног фрагмента, као и наглашавање апсурдног или комичног момента који је по правилу посљедица преувеличавања или ексцентризације неког геста или призора преузетог из градске свакодневице. Најзначајнија књижевнадјела: „Начини ишчезавања”, „Без имена, без лица” , „Животи песника”, „Мој Холивуд”и  „Прво лице”.

2008. године
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

Добитник награде „Књижевни вијенац Козаре“ за животно дјело

Матија Бећковић је рођен 29.11. 1939. године у Сенти. Основну школу завршио у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназије у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву. Отац Матијин, Вук Бећковић је био официр војске Краљевине Југославије који је погинуо у Словенији 1944. године. Школске 1958/59, године уписао се на Филолошки факултет у Београду на групу за југословенску и општу књижевност. За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године. Његова супруга се звала Вера Павладољска (њој је посветио једну од најпознатијих пjесама, коју је касније изводио Арсен Дедић) и са њом има кћерке Људмилу и Ољу. Почасни је грађанин Града Приједор. Живи и ствара у Београду. Најзначајнија књижевна дјела: „Вера Павладољска“, „Метак луталица“, „Тако је говорио Матија“,  „О међувремену“,  „Др. Јанез Паћука о међувремену“, „Че – Трагедија која траје“,  „Рече ми један чоек“,  „Међа Вука Манитога“,  „Леле и куку“, „Два света“, „Поеме“, „Служба Светом Сави“, „О Његошу, Кажа“, „Чији си ти мали?“,  „Надкокот“, „Служба“, „Сабране песмe“, „Косово – најскупља српска реч“, „Ћераћемо се још“, „Мисли“, „Без ниђе никога“,  „Пут којег нема“, „Кад будем млађи“, „Служба пустињаку цетинском“, „Беседе“, „Три поеме“, „Праху оца поезије“…

2009. година
МИРОСЛАВ МАКСИМОВИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „77 сонета“

Мирослав Максимовић је рођен 26. маја 1946. године у Његошеву. Један је од водећих српских пјесника. Аутор је једанаест збирки поезије и двије књиге есеја. Превођен је на многе стране језике и добитник је најпрестижнијих српских књижевних награда. Најзначајнија књижевна дјела: „Спавач под упијачем”,„Бранкова награда”, „Мењачи”,„Сонети о животним радостима и тешкоћама”,„55 сонета о животним радостима и тешкоћама”,„Небо”,„Изабране песме”, „Београдске песме”, „Жичка хрисовуља”,„77 сонета о животним радостима и тешкоћама”.Живи и ствара у Голупцу.

2010. године
ДАРА СЕКУЛИЋ,

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „Го паук“

Дара Секулић је рођена 1931. године у селу Кордунски Љесковац. До десете године живјела је у родној кући која је спаљена 1942. године. Након погибије родитеља боравила је по дјечјим домовима и ђачким интернатима. Гимназију је похађала у селу Рујевац на Банији, Италији, Сплиту, Карловцу, Загребу и Сиску, а Вишу школу за социјалне раднике завршила је у Сарајеву гдје живи од 1953. године.Члан је Српског интелектуалног форума Источно Сарајево. Њене пјесме су заступљене у многим антологијама српске поезије, а преведене су и на друге језике. Живи у Сарајеву.Најзначајнија књижевна дјела: „Одсањани дом“, „Грлом у јагоде“, „Горак конак“, „Блиско било“, „Лицем од земљице“, „Облик студи, Дух пустоши“, „Лицем према сунцу”, „Брат мој Тесла”, „Реч се игра” (пјесме за дјецу), „Ни велики ни мали”, „Камени кашаљ”, и друге књиге, као и изабрана дјела у пет књига.

2011. године
ДРАГАН КОЛУНЏИЈА

Добитник награде „Књижевни вијенац Козаре“ за животно дјело

Драган Колунџија је рођен  у засеоку Трњаци у Горњем Водичеву 1938. године. Мајка му се звала Анђа, а отац Симо је био солунски добровољац и учесник битке на Кајмакчалану. Године 1942. његова родна кућа и село су запаљени, након чега су га родитељи одвели у српски збјег у Водичеву, a одатле на Козару гдје га је отац, заједно са мајком, сакрио у земуницу. Крај Другог свјетског рата је дочекао као сироче. Основну школу је започео у обновљеној кући своје сестре Виде Шурлан. Његов ујак Ђуро, коме су усташе у Пољавницама поклале читаву породицу, је 1948. дошао у Горње Водичево и усвојио га. Остатак основне и средњу школу је завршио у Београду. Дипломирао је 1965. југословенску и свјетску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Најзначајнија књижевна дјела: „Затвореник у ружи“, „Чувари светлости“, „Орах“, „Слово за повратак“, „Заустављен живот“, „Злато и родитељи“, „Која година која звезда“, „Поглеђево“, „Тамне војске“,„Звоноза повратак“, „Остављено светло“, „Очевина“, „Свежањ кључева“,„Године које проћи неће“, „Заустављене капи“, „Несванулице“ и„Дневник затвореника у ружи“. Живи у Београду.

2012. године
ДОБРИЦА ЕРИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „Моји рођаци из долине цвећа“

Добрица Ерић је рођен у Доњој Црнући, 22. августа 1936. године, а умро 29. марта 2019. године у Београду. Српски је књижевник, пјесник, прозни и драмски писац. Завршиоје четири разреда основне школе у селу Враћевшници. Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке пјесама, пет позоришних драма, преко 40 књига за дјецу. Заслужни је умјетник града Београда. Прву збирку пјесама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница итд. Дјела су му продата у тиражу од милион примјерака. Доста их је преведено на стране језике. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности. Најзначајнија књижевна дјела: „Свет у Сунцокрету“, „Вашар у Тополи“, „Стари сељачки календар“, „Славуј и сунце“, „Огрлица од грлица“, „Торта са пет спратова“, „Песма о свицима“, „Долина сунцокрета“, „Вечни кратковечници“, „Славуј и сунце“, „Башта са седам ружа“, „Срицање жене“,„Лето у Калипољу“, „Чардак између четири јабуке“, „Мој друг, Миливојчићев луг“, „Сунчева вереница“, „Тако жубори река“, „Писмо краљици цвећа“, „Рождество ратарево“, „Крунисање“, „Бунар за пријатеље“, „Пужева срма“, „Еколошки буквар“, „Сан Гружанске летње ноћи“, „Језеро Јежева бара“, „У ватри бисмо, не изгорисмо“, „Плачи вољена земљо“, „Разапета земља“, „Вилина Долина“, „Пусти пуже рогове“, „Крунисање“ и „Дечак са златом липе у коси“.

2013. године
РАНКО ПАВЛОВИЋ

 Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „Дубље од слутње“

Ранко Павловић је рођен у Шњеготини Горњој код Теслића, 19. јануар 1943. године.Српски књижевник. Пише приче, приповијетке и поезију за дјецу и одрасле. У родном мјесту је завршио основну, а Учитељску школу у Бањој Луци. По завршетку Учитељске је радио као просвјетни радник у околини Бање Луке. Преселио се у Бању Луку и почео да се бави новинарством. Радио је као уредник културне рубрике бањалучког „Гласа“ (данас „Глас Српске“), а затим и као замјеник главног и одговорног уредника „Гласа“. Његове пјесме и приповјетке превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, њемачки, холандски и друге језике.И данас живи у Бањој Луци.Најзначајнија књижевна дјела: „Јарац у Позоришту“, „Приче из Вакуфа“, „Немир сна“, „Бајке за лијево ухо“, „Чистач обуће“, „Снови Јосипа Броза“, „Прави правцати миш без навијања“, „Напад у предвечерје“, „Првак свемира у брзини“, „Робинзон из подрума“, „Шта јутро доручкује“, „Тринаест нестрпљивих прича“, „Небеске костурнице“ и  „Дубље од слутње“.

2014. година
ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ

Добитник награде „Књижевни вијенац Козаре“ за животно дјело

Љубивоје Ршумовић рођен je 3. јула 1939. године у Љубишу на Златибору у породици Милесе и Михаила Ршумовића. Даљи преци су му Окиљевићи од Гацка. Школовао се у Љубишу, Чајетини, Ужицу и Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Одсеку компаративне књижевности. Председник је савета Међународног фестивала позоришта за децу који се одржава у Суботици. Радни стаж је провео у Радио-телевизији Београд, потом у издавачкој кући „Књижевне новине” и у позоришту „Бошко Буха”. Бавио се и фотографијом. Објавиоje 86 књига, углавном за дјецу.Почасни је грађанин Града Приједора. Живи и активно ствара у Београду и на Златибору.Најзначајнија књижевна дјела: „Ма шта ми рече“, „Причанка“, „Певанка“, „Још нам само але фале“, „Вести из несвести“, „Невидљива птица“, „Домовина се брани лепотом“, „Сјај на прагу“, „Рошави анђео“, „Зов тетреба“, „Успон вртовима“, „Песме уличарке“, „Северозападни крокодил“, „Пошто продаш то што мислиш“, „Опасан сведок“, „Не вуците ме за језик“, „Гујина стена“, „Буквар дечијих права“, „Три чвора на трепавици“, „Тајна леден пећине и Бели пакети“…

2015. године
НИКОЛА ВУЈЧИЋ

 Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „Сведочење“

Никола Вујчић рођен је у  Великој Градуси код Сиска, 27. јуна 1956. године.  Српски је књижевник и пјесник. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Био је уредник часописа „Знак“, главни и одговорни уредник „Књижевне речи“, уредник у Књижевној омладини Србије, главни и одговорни уредник листа Вукове задужбине „Задужбина“ и уредник у издавачкој кући “Филип Вишњић”. Члан је српског ПЕН центра. Живи у Београду. Најзначајнија књижевна дјела: „Тајанствени стрелац“, „Нови прилози за аутобиографију“, „Дисање“,„Чистилиште“, „Кад сам био мали“,„Препознавање“,„Звук тишине“, „Нови прилози за аутобиографију“, „Расути звук“, „Докле поглед допире“, „Докле поглед допире и друге песме“,„Сведочење“, „Скривености“, „Ноћи и друге песме (Noptile si alte poeme)“, „Докле поглед допире (До кај што погледот допира)“, „Тишина у камену (Cisza w kamieniu)“, „Варшава“, „Докле поглед допире (Дoкъдето погледът достига)“…

2016. године
ЗОРАН КОСТИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „Таче печат“

Зоран Костић је рођен на Цетињу 1948. године. Гимназију је похађао у Никшићу и Крагујевцу, а Филолошки факултет у Београду. Српски је књижевник. Пише пјесме, драме, приповијетке, есеје и бави се превођењем поезије са руског и пољског на српски. Преко осамдесет Костићевих пјесама и поема уврштено је у више значајних антологија српске поезије. Превођен је на више језика, а његове драме се играју у позориштима у Русији. Био је предсједник Удружења књижевника Републике Српске.Члан је Савеза писаца Руске Федерације, Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Српске. Живи у Бањој Луци, Београду и Москви. Најзначајнија књижевна дјела: „Првине“, „Делта оца“, „Соњети“, „Ко смо“, „Задушни репови“, „Казан“, „Огњени трозубац“, „Кућни пламен“, „Вијенац за Трепетову“, „Пут за Цариград и друге драме“, „Одрастаљка“, „Звјеридба у страшуми“ и  „Језикрвље“.

2017. година
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ,

Добитник награде „Књижевни вијенац Козаре“ за животно дјело

Милован Данојлић, је рођен у Ивановцима, 3. јул 1937. године.  Српски писац који  од 1984. године живи и ради  у Француској. Велику матуру положио је 1957. у Београду, гдје је 1973. на Филолошком факултету дипломирао Одсјек за романистику. Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. У два наврата је радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу, а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија. Члан је САНУ од 2000. године.

Живи и Ради у Поатјеу у Француској.Најзначајнија књижева дјела: „Урођенички псалми“, „Недеља“, „Како спавају трамваји“, „Ноћно пролеће“, „Баладе“, „Лирске расправе“, „Фуруница-јогуница“, „Гласови“, „Чудноват дан“, „О раном устајању“, „Родна година“, „Онде поток, онде цвет“, „Чистине“, „Грк у затвору“, „Аугуст Цесарец“, „Наивна песма“, „Пут и сјај“, „Како је Добрислав протрчао кроз Југославију“, „Мука с речима“, „Песме“, „Тачка отпора“, „Зимовник“, „Змијин свлак“, „Ране и нове песме“, „Како живи пољски миш“, „Сенке око куће“, „Срећан живот“, „Мишја рупа“, „Сунце је почело да се злати“, „Чишћење алата“, „Брисани простор“, „Србија на западу“, „Човек човеку“, „Пешачки монолог“, „Учење језика“, „Прича о приповедачу“, „Црно испод ноктију“, „Храна за птице“…

2018. година
ЗДРАВКО МИОВЧИЋ

Добитник награде „Скендер Куленовић“ за књигу године „Шта је душа скупила“

Здравко Миовчић је рођен на Видовдан 1958. године у Ледићима, испод Трескавице, у општини Трново. Основну школу завршио је у Војковићима, гимназију на Илиџи, а студије филозофије, компаративне књижевности и социологије на Филозофском факултету у Сарајеву. Магистар је менаџмента, оснивач и директор Развојне агенције „Еда“ у Бањалуци и савјетник за рјешавање развојних проблема у управи, предузећима и заједницима. До сада је објавио девет књига из области одлучивања и управљања развојем и четири књиге поезије: „Зашто ти нисам писао“, „Шта затрепери и нестане“, „Шкриња и шапат“ и награђену књигу „ Шта је душа скупила“. Живи и ради у Бањој Луци.

2019. година
ДУШАН КОВАЧЕВИЋ

Добитник наград “Књижевни вијенац Козаре” за животно дјело

Душан Ковачевић, академик, књижевник, драмски писац, сценариста, позоришни и филмски редитељ, је рођен 1948. године у Мрђеновцу код Шапца.  Дипломирао је Драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1973. године, а исте године је постао члан Удружења књижевника Србије. Од 1998. године налази се на челу  „Звездара театра“ у Београду.  За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2009. године. Опробао се и у дипломатији  као амбасадор Србије и Црне Горе у Португалији 2005. године.

Сматра се савременим Браниславом Нушићем у српској комедиографији. Написао је 21 драмско дјело и 15 филмских и телевизијских сценарија. Драме Душана Ковачевића изведене су у преко 150 иностраних позоришта. Награђен је многим професионалним, позоришним и филмским наградама у Србији и иностранству, између осталих, то су четири Стеријине награде, двије Награде „Бранко Ћопић“, Награда „Јоаким Вујић“, „Милош Црњански“, Награда  „Иво Андрић“ за укупан животни допринос српској књижевности, Награда „Радоје Домановић“ за укупан допринос српској књижевној сатири, двије „Златне арене“, Октобарска награда Београда и многе друге. Од међународних признања добитник је „Златне палме“ у Кану,  два Гран прија за сценарије филмове „Балкански шпијун“ и „Професионалац“ у Монтералу на Филмском фестивалу, Чаплинове награде у Вевеју за филм „Ко то тамо пева“ и многих других на фестивалима у Марсеју, Бечу, Њемачкој, Словачкој, Пољској, Шпанији. Живи и ради у Београду.

2020. година

ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ

Добитник награде “Скендер Куленовић-Књижевни вијенац Козаре” за животно дјело

Драгослав Михаиловић савремени је српски романсијер, приповједач и драмски писац. Родио се у Ћуприји, 1930. године.Књижевни рад започео је књигом збирком приповиједака “Фреде, лаку ноћ”. Након тога, 1968. године објавио је дјело “Кад су цветале тикве”. Дјело је постало његово најпревођеније, преведено је на чак тринаест језика. Велики успјех постигао је и његов роман “Петријин венац”. Његова најпознатија дјела су: “Чизмаши”, “Голи оток”, “Црвено и плаво”, “Време за повратак”, “Гори Морава” и многа друга. Члан је Српске академије наука и умјетности, добио је многе драмске књижевне награде, а и један је од најпревођенијих спрских савремених писаца.